Prvi dan, prva noc

Sada pisem definitivno u boljem okruzenju, nisam umoran i nadam se da ce biti manje gresaka. Ali iskreno ljudi, opustite se i citajte, ako naidjete na gresku, nasmejte se i recite “Vidi budala ne zna ni da pise srpski, hihihi!”. Naravno da ne znam, iz srpskog sam dobijao stalno dvojke, trojke i eventualno cetvorke kada me usere, i sada ocekujete blog bez greske, e pa moji dragi, nece moci bas tako!

Sad sam se setio jednog detalja iz voza, non stop sam razmisljao o tome kako moram da napisem, i eto na kraju sam zaboravio… Kada ste sami u vozu sa njih sestoro – americki par, 2 holandjanke u blagom hipi fazonu(bolje reci jako prljave) i babom ruskinjom ili sta god da je, cujete svakakve zvuke… Uglavnom kako se neko okrece u krevetu, kako “neko” hrce(joj majku mu americku, hteo sam da ga ubijem, a i holandjanka koja je spavala ispod njega nije bas bila odusevljena), pa i kako neko prdi… Za ovo zadnje sam se zaprepastio, to je bio orkestar prdenja u malom kusetu, sa 5.1 surround sistemom(njih 5 koji su prdeli i ja 0.1 koji je slusao), i sto je najbolje, niko od njih se nije stideo toga niti se trudio da krije. Ponekad i ja, kada bas ne mogu da izdrzim, opalim jednog tihomira(zvani tihi ubica, ne cujes ga ali se oseti poprilicno dobro) gde nema nikoga(ili mozda bude, a ja ni ne vidim, buahahaha), ali sam znao da jednostavno nisam mogao u kusetu, a i srecom, nije mi se ni htelo. Mozda sam ipak trebao da im se pridruzim, sto kazu, ako ne mozes protiv, pridruzi im se tj. ako ne mozes da izdrzis njihov smrad, opali ti svoj. A ja nisam mogao…

Elem da se vratimo na lepe stvari, tako ja stignem na Las Palmas sa seljoberima iz Austrije, nasao se sa Lilom i Zoranom, i krenuli sa standardnim pitanjima, kako si, kako je ovde, kako je u BG-u itd. A za to vreme, sam ja kao kuce koji je usao u auto poceo da gledam okolo, sa potpuno nekontrlisanim pokretima, jos da sam imao rep, verovatno bih mahao tako jako od srece da bih dizao prasinu na zadnjem sedistu gde sam i sedeo.

Dok nisam stigao, dosta sam razmisljao o tome kako moze da izgleda ostrvo. Kada kazete nekome da idete na Kanarska ostrva, ljudi reaguju kao da idete na mesto mesavine sledece formule: Miami + Sejseli + Hawaii + jos nesto; samo ime zvuci jako jako dobro, makar je meni zvucalo... Ali znam da kada god previse ocekujem od necega mnogo, uvek, ali UVEK budem ispaljen, skoro bez izuzetka... Tako da sam naucio nekako da mnogo manje ocekujem, jer umem da preteram sa zamisljanjima...

Ono sto sam video napolju je bilo nesto sto nikada nisam video... Ovde vlada suva klima, pa je samim tim i sve bilo pusto, i podsecalo me na severni deo Afrike, u kojoj nikad nisam bio, vec sam gledao po tv-u. Ali od svih snimaka po tv-u i po filmovima sto sam gledao, najvise me je podsetio na film „Engleski pacijent“, ista zuta boja koja vlada tokom celog filma, pesak i zemlja koja zajedno daju savrseno isplepetano sarenilo zute i svetlo braon boje, prasina koja izgleda kao neka zavesa kada dune po koji vetar, kockaste arapske kuce potpuno autenticnog izgleda i koje svojim bojama zele da ubiju monotoniju boje peska, palme koje stoje cvrsto na zemlji koja daje vodu samo nekoliko puta godisnje kada padne kisa i nebo koje je nisko kao u Londonu, sto je i jedina stvar koje se secam kada sam posetio taj grad kada sam imao 7godina. Probao sam da uslikam nekako taj prizor, medjutim sve je ispadalo mnogo lose, pa cu da postavim ovu jedinu, koja je ispala koliko toliko dobra, ali definitivno je ovo stvar koju ne mozete uslikati, vec je videti svojim ocima

Kada smo vec kod kruznog toka, ciji se znak vidi na slici, malo bih i o saobracaju na Kanarima, ali koliko mi se cini, i u celoj Spaniji vazi ova prica. Ja za sebe ne mogu reci da sam dobar vozac, jer je to nesto sto treba da kazu drugi ljudi, ali ono sto radim je sigurno je da vozim onako kako bi se svi koji su kolima osetili prijatno i sigurno, da ne smaram previse u voznji i da ne smetam drugim ucesnicima u saobracaju. Ne uspevam stalno da odradim ovo sve, ali zaista se trudim da radim ovako, jer tek tada se i ja osecam sjajno kada vozim. Nasi dragi srpski vozaci, uglavnom su jako divlji i glupi, sto me je uvek nerviralo i uvek su mi bili jedini razlog da koristim sirenu. Mnogi su mi rekli da su Spanci iste stoke kao i mi Srbi, da jako licimo u svemu. U saobracaju se ispostavilo da su oni susta suprotnost od nas, daju migavce svaki put kad treba, pesaci se tretiraju kao Bogovi, postuju sva moguca pravila koja su vezana za saobracaj i jako su strpljivi, skoro da i ne koriste sirenu sta god da im se desi. E to mi se svidelo!

A ono sto je specificno za Kanare jeste da su minimizovali koriscenje semafora, i da su svuda stavili kruzni tok. Ovo je jako prakticna stvar kada se uzme u obzir da su jako dobri vozaci, jer zna se kako je kod nas na Slaviji i Bogosloviji, verovatnoca da ce neko da uleti niotkuda je velika, a i nikada ne znas gde, ko i kada hoce da ide, sto se resava jednostavnim koriscenjem migavaca, ali nase mrze da mrdnu prstom sa volana da bi pokazali gde hoce da idu... Inace kako su ovde uglavnom kuce kockaste i arhitektura monotona(tj. NEMA arhitekture), oni svoje izlive umetnicke iskazuju preko „objekata“ koji se nalaze usred kruznog toka.

Blago receno izgleda retardirano, i uglavnom stavljaju ovakve debilne stvari kako bi razbili monotoniju, ali sta da se radi... Ume da bude i ponekad OK stvari... Putevi u centru imaju palme sa obe strane puta, tako da to daje „tropical“ smek ovom mestu i izgleda veoma lepo.

Tako 20min koliko smo se putovali od aerodroma, posle autoputa i prolaza kroz centar grada Telde-a, kako smo zalazili u unutrasnjost ostrva prosli smo kroz neke puteve pored provalija, gde je put bio bez one srednje linije koja pokazuje granice trake, a put je bio toliko uzan da mi se ucinilo da cemo se cuknuti sa nekim koji ide u suprotnom pravcu ili sa stenom koja je bila kao zid na strani gde smo vozili. Kazu da je stvar navike, i da nije u sustini „toliko“ uzan put... I tako prolazili pored nekih sela, i stigli konacno u Valsequillo!

Znam da su mnogi od vas mislili da cu biti u nekoj kucici pored mora, valjda to odmah zamislite kada kazete da idete kod prijatelja na Kanare. Koliko sam provalio, malo ljudi na ostrvu zivi pored plaze, jer su to uglavnom turisticka mesta, gde je sve u proseku skuplje u odnosu na obicno naseljena mesta. Ovde se juzni deo ostrva smatra turistickom zonom, i tamo su sve plaze, na severu su uglavnom obicna naselja sa stenovitom obalom gde se ni ne kupaju ljudi i nema PLAYA-e(plaze, naravno), a tu je i glavni grad Las Palmas sa oko 350.000 stanovnika.

Valsequillo je negde u istocnom delu ostrva, malo u unutrasnjosti ostrva... Ma pogledajte u Google Maps-u(http://maps.google.com/) pa cete odmah videti gde sam. Selo je prelepo, najlepsa je od svih sela koje smo prosli dok smo dolazili, puno raznobojnih kuca koja se razlikuju dosta medjusobno, lepa crkva okruzena drvecem, mnogo dobro sredjeni putevi i dr. Postavicu neki drugi put slike, sad cu malo da pricam, dosta je za danas.(Iskreno, nemam dobre slike sela, otici cu sutra da slikam, obecavam... :p )

Stigli u stancic, koji je zauzimao ceo prvi sprat arapske kucice, a na drugom spratu zive neki ludi Argentinci, rece Lila da su ludi, ali srecom, do sada sam samo jednom cuo nekoga ujutru kako pusta glasno pusta mjuzu i to je sve, tako da mozda imam srece, ko ce mu ga znati...

Ocekivao sam da ce Stefan biti kod kuce, koji je valjda tada radio i bio u nekoj guzvi, pa dok sam se raspakivao cekao ga lagano. Dobio sam sobu malog Djoleta, njihovog 12godisnjeg sincica, soba puna decijih enciklopedija, svesaka, i igrica za Nintendo DS, ma prava decija soba. Ali za mene je ona savrsena, jer sam sam u njoj jer je Djole trenutno kod Bake Irine u poseti u Beogradu. Dok sam stavljao stvari u ormane, naisao je niotkuda Stefan, koji mi je rekao „Ooo pa gde si bre ti“ sa ultra-blagim spanskim naglaskom, kako prica. Godinu dana stariji od mene, mi smo se mozda u zivotu videli 3,4puta, on je uvek bio sa mamom Lilom koja je non-stop putovala, tako da nisam ni imao prilike da ga upoznam, jos plus sto zive vec ovde na Kanarima 10godina, pa majku mu, sta onda da se radi. Video sam ga na nekim slikama od sestre Irene, postali smo prijatelji na Facebook-u, i video ga tamo na nekim slikama i to je to... Onda onako k´o iz topa rekao, „E, organizuje jedan ortak rostilj kod njega kuci, aj idemo tamo“, nisam ocekivao ovako brzo upoznavanje sa lokalnim Spancima, i bio po malo umoran od puta(proslo je bilo skoro 24sata otkako sam izasao iz kuce u Beogradu), ali naravno, nisam mogao da ga odbijem, tako da sam ga zamolio da me saceka da se istusiram pa da idemo.

I tako istusiran, naparfemisan i zalizan po strani, krenuo na taj rostilj. Razmisljao sam o tome da li da ponesem fotoaparat, ali nisam hteo da me odmah vide sa tom tehnikom da pomisle „vidi ga ovaj japanski turista“ tako da sam odustao od toga... Na putu smo pricali najvise o Beogradu i Srbiji sta se desava tamo, jer skoro 4godine nije bio i puno toga je interesovalo, pa sam mu ispricao sve sto se moglo ispricati... Malo i pricali o sebi i o tome koliko se secamo nasih susreta, gde se ispostavilo da se on seca mene kada je bio kod mene kuci, cega se ja nikako ne secam, a ja se njega secam kada sam bio kod teta Irine, gde smo se nesto zajebavali sa nekim igricama, tako da nam se secanja nisu poklopila, sto nam je bilo smesno bez ikakvog posebnog razloga.

Posle 5min voznje, negde na izlazu kod Valsequillo-a, dosli smo do neke kapije nekog ogradjenog naselja, koju je on zvao „urba“, koja izgleda kao tipicno americko naselje u periferiji, nesto kao sto zivi Majkl Dz. Foks u filmu „Back to the future“. Tu su oni ranije ziveli, ali pre nekoliko godina su se preselili odatle, ali Stefan kasnije i dalje dolazio tu, jer mu je tu bilo celo drustvo iz komsiluka.

Tako smo i nakon prolaska kapije, stigli ispred kuce gde se cula muzika. I tako sa blagom tremom u sebi, usli u bastu i naisli na gomilu njegovih ortaka koji su przili meso, slusali muziku, caskali i zezali se, gde me je upoznao sa svima. Predstavljao me na spanskom, a ja na engleskom „Hi!“ gde su mi skoro svi odgovarali na spanskom gde sam ih cuo kako mi kazu „&··/$%(/=)=?*^*:“. Kao da sam gledao spansku seriju uzivo, zaledio sam se ceo... Trebao sam da gledam one ultra-zgodne zene u latinoamerickim serijama koje histerisu i placu i radjaju blizance gde uvek jedan mora da umre pri porodjaju, a da se na kraju ispostavi da nije, pa se onda pojavi i treci brat i napravi jos veci haos u seriji.

Uglavnom, tamo niko nije znao engleski, pa oni neljubazni su me totalno kulirali, ali ovi koji su bili ok su mi rekli „My engrish very bad“, a ja njima „Mi espanol very bad“, i tako vrisnemo od smeha, i tu se zavrsi nasa konverzacija, tuga. I tako ubio vreme pijuci pivo, pricajuci sa Stefanom, gledajuci okolo, malo pricao sa Stefanovim najboljim ortakom Oscar-om koji zna da prica engleski, rekao mi par recenica koje je naucio na srpskom, jer je jako talentovan za jezike kako mi rece Stefan. Inace ime Oskar, izgovaraju „Ohkar“, i tako ovde za razliku od kontinentalnog spanskog, imaju malo cudan naglasak, tako da nisam mogao dosta reci da prepoznam koje sam kao nesto naucio BG-u... A i pricaju do jaja brzo, ma bre nije mi bilo dobro!

I tako posle 2sata blejanja, zamolio Stefana da me odveze kuci da bih legao da spavam, jer me umor nije napustao. I tako posle potpuno cudnog prvog dana dolaska legao u krevet, i razmisljao o svemu sta mi se izdesavalo i sta ce mi se desavati... Posle nekog vremena, cuo se sa roditeljima i javio im da sam stigao u jednom komadu i bacio se u horizontalu, sa puno toga u glavi...

Adios Srbijo!

Svi oni koji su prosle godine bili sa mnom na moru ce me zadaviti sto ce cuti ovo.

Bili smo u Turskoj 20dana, 11dana na moru i 6 dana u Istanbulu, i skoro sve vreme nam je transportno sredstvo bio voz. Tako smo i iz Beograda krenuli vozom, medjutim ja, koji sam javio svima da moraju makar 30min pre polaska da budu na stanici, stigao sam 5min pre polaska voza, zajedno sa kartom(ili pasosem, ne mogu da se setim) za jos njih troje ili cetvoro… Svi su me docekali sa poluosmehom i rekli “Ti nisi normalan!!!”, a ustvari znam da su hteli da me bace pod voz, ili da me vezu lancem za voz i da trcim do Istanbula, 26sati koliko smo putovali…

Kupio sam avionsku kartu koja leti iz Beca za Las Palmas, tako da sam morao da skoknem nekako do Austrije. Najjeftinija varijanta je bila da idem busem, jer karta kosta smesnih 30,35evra, medjutim kako sam cuo da su uzasne guzve na granici i da ne mogu bas da se oslonim na planirano vreme stizanja(kako bih stigao da se ukrcam na avion), odlucio sam se za voz, koja je koliko toliko bila sigurnija varijanta u tom pogledu.

Za razliku od proslogodisnjih 5min, stigao sam cak 1sat ranije na zeleznicku stanicu! Plan mi je bio da lagano krenemo iz kuce, da se usput javimo gospodji Irini pre polaska, pa da stignemo najkasnije 30min ranije… Ali eto, javljanje je mnogo krace trajalo nego sto smo mislili, a Beograd bio prazan, tako da se ispostavilo da sam stigao veoma rano…

Taman sam imao vremena da kupim neke gluposti koje mi trebaju u vozu, tako da je bilo super sto smo stigli rano… Pratili su me roditelji, koji su bili uzasno smesni, ali i iritantni ponekad zbog preterane zabrinutosti… Kada vas pitaju:”Jesi poneo ovo, ono…”, “Budi dobar tu i tu…”, “Nemoj da radis to i to…”, na kraju ih cujete kao da vam pricaju “Menjaj papmpers pelene makar jednom dnevno, a ako se ukakis, malo vise puta”, “Ako se unervozis, nabij cuclu u usta i smirices se…”, “Nemoj da diras drugu decu koja se nadju oko tebe…” i slicno… Ali to su valjda roditelji, verovatno i mi, koji nemamo jos decu, cemo tako nesto slicno da radimo, manje vise… Nadam se mnogo manje…

Ovo je za mene prvo putovanje da idem na mesto gde me cekaju ljudi koje skoro da ni ne poznajem, a posle u mesto gde nikoga ne znam, tako da iako sam proputovao dosta, za mene je ovo nesto sasvim novo… Nije ni cudo sto su mi roditelji zabrinuti…

Elem, kako sam stigao na stanicu, zapazio sam brdo bekpekera, u BG-u ima mnogo stranaca u poslednje vreme sto se i moglo videti po gradu… Nasao vagon, pitao konduktera koji je uporno cepao nemacki, a ja bio uporniji sa engleskim, pa se skapirali na kraju i odveo me do kuset kabine. U kabini je bila samo jedna gospodja koja je imala oko 50-tak godina, i nije imala pojma engleski(verovatno neka ruskinja), sto me nije obradovalo nikako. I nakon sto sam bacio stvari na mom mestu, izasao sam iz vagona i slusao roditelje koji su samo blebetali one stvari sto sam vec rekao.

Nakon 15minuta usle su 3devojke, gde je jedna devojka pocela da sklanja stvari sa mog mesta. Uz blagu nervozu otrcao sam do kabine i pitao je najljubaznije koji je njen broj lezaja, ona izvadila kartu, a i ja, i videli smo iste cifre na razlicitim kartama… Opsovao sam nesto na srpskom, nasmejao se devojci i poceli da trazimo konduktera, gde je skoro odmah dosao i ukazali mu na problem „double booking“-a… Plasio sam se da cu morati da se iscimam da me premesti negde drugde, ali srecom, njena karta je bila visak, tako da je ona zapalila… U momentu mi je palo napamet da ispadnem dzentlmen i da joj se ponudim da se ja iscimam, ali iskreno vam govoreci, malo me je zasvrbelo (levo jajce, sto bi rekao drugar Fiki), tako da sam odustao od toga… Mozda je i dobro sto mi je putovanje krenulo sa ovakvim sitnim problemom, da ih ne bih imao kasnije, putovanje bez problema je kao brijanje bez pene, retko da ne idu jedan sa drugim…

Posle su upali i neki ameri, kojima sam se ponudio da im pomognem da podignu stvari, gde su me maksimalno iskulirali… Pa sami h ja lepo oterao u persun i izasao da se pozdravim sa mojima. Ubrzo, krenuo je voz polako, gde su me roditelji laganom setnjom pratili i mahali dok me nisu izgubili sa vidika, i mnogo mi je bilo zao nekako, osecanja su se mesala u tom trenutku…

Od 5dana pre polaska, hvatala me je uzasna frka oko ovog putovanja, i to je trajalo sve do onog momenta kada vise roditelje nisam video, onda se javio u meni osecaj velikog olaksanja, neki oslobadjajuci osecaj… Cak iako nisam putovao sa nekim, na sta sam se navikao i mislio da ce mi biti frka sto neko poznat nece biti pored mene, dozivljavao sam potpuno novi osecaj koji nikada nisam osetio…

Sama voznja vozom je proslo ok, prvo nisam bio bas u stanju da nesto spavam lepo, jer sam znao da nas ceka zesce kucanje na vrata uz uzvik “Paseport control!” a i nocni voz kroz Madjarsku i nije bas najsigurnija voznja, tako da je napetost u meni bila prisutna… Ovo sam iz kreveta slikao na granici izmedju Srbije i Madjarske, tako sam pola noci proveo gledajuci ovo...

Ujutru sam prvi ustao u celom vagonu, i lagano otisao do wc-a da operem zube, pojeo neki sendvic i blejao satima kroz prozor. Nakon nekog vremena, izasla je ova ruskinja, koja je pokusavala nesto da mi kaze sa 3 reci koje je znala: „good“, „have“ i „ok“. Sta ce vam na nekom putovanju vise od toga, ali naravno, babu sam iskulirao maksimalno. Onda je izvadila iz kabine svoju torbetinu i pocela nesto da vadi sto sam morao da slikam.

Hvala Bogu sto je bio mrak, inace bih morao celu noc da gledam dupe ove babe(jer je spavala preko puta mene), cija je sirina bila otprilike kao sirina hodnika kao sto mozete da vidite, uzas…

Ostatak vremena provodio kulirajuci amere, pricajuci sa ovim devojkama koje su bile iz Holandije, koje su obisle sve glavne gradove na Balkanu po jedan dan, sto je ako mene pitate velika glupost, jer ni jedan grad ne mozete obici za jedan dan(osim Bratislave, koji je mali i uzasan), ali naravno iskulirao sam se od davanja iskrenih komentara, jer ne bih imao nista od toga… Opet malo blejao na kod prozora i slusao kako baba sa 3reci engleskog pokusava da prica sa holandjankama, i tako ubrzo stigao u Bec.

Na stanici me je cekao tatin prijatelj, gospodin Radomir Cvijovic-Cvija. Koliko sam razumeo iz tatine price, znaju se odavno, ali su se sreli u skorije vreme ponovo u Beogradu, a inace Cvija vec duze vreme zivi u Becu, vec od 80tih ako me secanje dobro drzi.

Bilo mi je drugi put u zivotu da vidim gospodina Cviju, a prvi put smo se upoznali kod mene kuci. Bio je obucen u veoma opustenoj varijanti, neka majica i neke potpuno obicne farmerke, seda brada i seda kosa, jos kad mi je tata rekao da dolazi iz Beca, odmah sam pomislio “Da da, mora da je gasterbajter…”. I tako smo seli za stolom da bi rucali, i krenuli smo sa pricom.

Ispostavilo se da je covek nesto mnogo vece i bolje nego sto je prvi utisak odao. Zavrsio ETF sto znaci da je “dipl. Ing.”, trenirao dugo Aikido kod Cige(naseg poznatog aikidiste), radi za “Johnson & Johnson”, i tako u krug, sve u svemu jako sposoban, inteligentan i pametan gospodin. Ali nisu ovo bile stvari koje su me odusevile, vec razgovor koji smo imali. Iako smo se tek prvi put videli, Cvija mi je ispricao stvari koje obicno ne pricate kada nekoga tek upoznate, toliko je otvoreno i fino razgovarao, gde ni jednog trenutka nisam osetio da se postavio kao da je on neko ko je na mnogo visoj lestvici(i po godinama i iskustvu), a bacio je na sto toliku kolicinu privatnih stvari o porodici i zivotu da sam pomislio “Jel ovaj covek siguran da zeli da mi isprica ovoliko…”. I tako se samo za jednu noc, slika ovog coveka promenila iz potpunog crnila u potpuno lepo sarenilo, jednostavno sam osetio veliku toplinu u sebi i srecu sto sam ga upoznao.

Bez ikakvog dvoumljenja je prihvatio da me doceka na stanici, da ubijemo vreme do polaska na aerodrom, pa cak i da bude sa mnom na aerodromu do polaska. Kako smo imali samo sat i kusur do dolaska na aerodrom, odlucio je da me odveze u neku vrstu birtije-restorana, gde uglavnom dolaze studenti da jedu – u CENTIMETAR. Nisam najbolje razumeo zasto taj naziv, ali valjda je fazon da neke stavke u meniju se ne meri u gramazi, vec po duzini, npr. metar kobasice, metar piva i dr. Naravno da se nisam usudio da narucim metar piva pred put, vec sam narucio “Almdudler” staro austrijsko osvezavajuce pice, koje me je odusevilo skroz.

Evo cvije sa njihovim menijom, napravljen je kao stari radnicki lenjir, haos.

Sedeli napolju, pa ubrzo je krenula kisa i usli unutra gde sam naisao na sliku ispred koje sam morao da se slikam. Ispao sam najgori japanski turista, i konobari su me cudno gledali,al ibas me je bilo briga.

Zamolio sam Cviju da naruci sto misli da je super, i narucio je: bakinu corbu sa belim lukom, drvosecinu sekiru(pasta u posudi oblika sekire) i becku sniclu(curecu). Bilo je sve jako ukusno i obilno, tako da nam je ostalo skoro pola stvari, bjezveze, bas ne volim kad ostavim hranu, ali sta da se radi… Tako opet, dok smo jeli, krenuli smo sa pricom kao kod mene kuci sto je bilo, samo ovog puta nisam bio pasivni slusalac, vec sam bio malo aktivniji. Opet se otvorio i pricao mi svasta zanimljivo, gde sam se onda i ja otvorio i ispricao mu stvari za koje sam siguran da mnogi od mojih prijatelja ni ne znaju, i tako provodio vreme kao sa najboljim prijateljem koga nisam video godinama…

Vreme je proslo prebrzo, i morali smo pravac na aerodrom. Odradio check-in ultra brzo, jer sam kupio kartu i rezervisao mesto preko net-a, pa smo onda otisli do kafica koji je bio u okviru aerodroma(koji je inace bio pun arapa), ponovo narucio ono pice, i Cvija mi narucio neku pitu sa jabukom koju sam morao da probam i svidela mi se jako iako nisam bas neki ljubitelj istog. Kafic je bio sa pogledom na terminal, gde moze da se vidi kako avioni slecu i polecu, naravno pogled je bio fenomenalan. Kako sam zavrsio sa pitom, vreme je bilo da krenam na ukrcavanje aviona. Cvija je do kraja ostao sa mnom, zahvalio sam mu se na svemu sto mi je ucinio i vremenu koji je proveo sa mnom. Vreme je mnogo brze prolazi i mnogo je lakse kad ste sa nekim ko poznaje grad u kome boravite…

Dok sam isao na ukrcavanje, samo sam brinuo da mi nece zvocati zbog toga sto sam nosio prilcno tezak ranac na sebi i jos jedan rucni prtljag koji je imao neke knjige koje sam nosio i isto tako bio poprilicno tezak… Ali srecom sve je proslo kul, cekao u redu da bi se ukrcao u bus koji je vodio do aviona, malo posmatrao ljude oko sebe i cekao da se red smanji. Primetio sam dosta austrijskih sabana, koji su imali mnogo smesnu facu i bili ruzni, i to bas svi! Nikako da mi se ukaze prilika da odmorim malo oci, ali jbg, sta da se radi… Da, bili su i neki azijati, koji su bili ruzni i pricali nemacki poprilicno glasno – kako uzasna kombinacija.

Ukrcali se u avion, seo pored nekog para koji je imao problema da se veze pa im malo pomogao, gde su mi rekli „Dis iz maj frst tajm to flaj“, a ja njemu, „nema problema bato, samo nemoj da mi bacis peglu...“, i hvala Bogu nije, ali riba mu je vrisnula kada je poceo avion da se trese neposredno pre poletanja. Leteo sam lowcost avionom, sto mi je bilo prvi put, i iznenadio sam se kako stjuardese nose farmerke, sto nije slucaj u obicnom avionu gde nose sako. A da, neke stjuardese su izgledale skroz ok, sto me je malo obradovalo, jer nisam imao srece na putu da vidim nesto pogodno.

Do Las Palmasa smo leteli 4sata, spavao jedno 30minuta, malo gledao neki glupavi film sa Kameron Diaz i Estonom Kucerom, listao neki casopis koji sam poneo, slusao muziku, i tako ubio vreme, nekako... Sedeo sam pored prozora, i gledao stalno na more, jer je avion isao juznom obalom evrope, pa posle presao na obalu afrike, tako da je pogled bio stalno dobar, sto nikad nisam doziveo u avionu.

Kako sam stigao, sacekao da pokupim kofer na onoj glupavoj traci, poslao Lili sms da sam stigao na aerodrom, gde sam dobio povratnu poruku skoro odmah „i mi smo taman stigli!“. Kako sam izasao iz aerodroma, odmah me je nasla Lila, izljubili se po srpski 3puta, upoznao se sa Zoranom, njenom jacom polovinom, smestili se u njihov Jeep Wrangler koji je bio parkiran u podzemnoj garazi, prosli kroz izlaz aerodroma, i konacno mi je stigla informacija do glave – da sam u Spaniji, i to ni manje ni vise na Kanarima!

Ovde prekidam ovaj blog, smorio sam i sebe, a i vas... Pisemo se uskoro, izvinite sto ste ovako dugo cekali, pisem vam za par dana ponovo, konacno malo o samom ostrvu...

¡Buenas noches!(sad je vec 02:11 AM ovde...)

Uvod tj. ZAGREVANJE

Pisanje dnevnika je u sustini dobra stvar, naravno, ne samo za mene. Kada sam sa 7godina otisao u Japan, i znao samo divljacki japanski koji se pricao u kuci, naucio sam ga kako treba tako sto sam pisao dnevnik, naravno na japanskom. Inace to je bila ideja moje majke.

Kasnije, 1995. kada sam se vratio u Jugu, u par navrata kada god nisam imao sa kim da razgovaram o problemima koje sam imao kao klinac, pokusavao sam da pisem dnevnik. Mislio sam da ce mi razgovor sam sa sobom pomoci, ali svaki put bi pisanje dnevnika pocelo i zavrsilo se sa istim scenarijom – kupim neku finu svesku, napisem jednom prvi dan, drugi put za nedelju dana, treci put ako napisem za mesec dana, i posle i zaboravim zasto sam zapoceo dnevnik. Eto, ovo je u sustni dobar znak koliko sam se dugo zadrzavao na problemima. Neko ce reci – pametno! A ljudi koji znaju moju familiju ce reci – zaboravan si na dedu. Ima istine sigurno u oba slucaja.

Dok sam bio u Japanu prosle godine, pisaos sam mail najblizima, kao zajednicki mail da ne bi svima pojedinacno pisao, jer me je u sustni mrzelo. Pisao sam u formi dnevnika sa sto vise slika kako bi im docarao sto bolje kako je meni tamo u Japanu. Dok sam pisao prvi mail, razmisljao sam samo o tome, kako ce mi se ljudi smejati kako pisem, kako ce se smejati na pravopisnim greskama, kako ce mi reci “smaras do jaja” itd.

Medjutim reakcije su bile vise nego pozitivne, odmah nakon prvog mail-a su mi se javljali ljudi kojima sam pisao mail, a i na kraju su mi se javljali ljudi kojima nisam pisao, ali su procitali jer im je neko prosledio. Od tih ljudi sam uglavnom dobijao naredjenja da ih stavim na spisak za pisanje mail-ova, a ponekad je bilo i finih koji su me zamolili da ih ubacim u listu, ima nas raznih. Na kraju se moj mail pretvorio u “Politikin zabavnik” – citali su ga ljudi od 8 do 88, ali bukvalno!

A sada menjam temu, vraticu se kasnije na ovo oko pisanja dnevnika.

Trenutno sam u Spaniji, tacnije u Valsequillo-u, selu na Kanarima(Gran Canaria). Sta cu ja kog djavola ovde, ni sam djavo ne zna, jer se previse toga izdesavalo u kratko vreme. Ukratko, sve je krenulo jednim telefonskim pozivom. Bio je to jedan obican Beogradski dan, ali poziv neobican. Na ekranu mobilnog uz vristanje melodije ispisano je bilo “Ana J.”, dugogodisnja drugarica iz srednje, koja mi je javila da je slucajno saznala kako IAESTE(organizacija koja daje praksu tehnickim fakultetima) trazi jednog FON-ovca za ispraznjeno mesto. Ostatak price i ne moram da napisem, u pitanju je bila praksa za francusku kompaniju koja proizvodi automobilske delove, a praksa je u fabrici u Madridu gde cu raditi kao asistent “Quality manager”-a, sto je u sustini u mojoj struci. Naravno oberucke sam prihvatio i istog dana se upisao na pocetni kurs spanskog jezika u Cervantes-u.

Oduvek sam imao zelju da idem negde na praksu, i trazio dosta po internet-u, ali nikada nesto konkretno nisam nasao. Ne znam kako opisati ovo osim da kazem za sebe da imam srece do neba, i da imam drugaricu koja je mislila na mene. Ana, nadam se da ovo citas, i zahvalan sam ti do kraja zivota, nadam se da cu moci da ti uzvratim nekako…

Ova vest je obradovala moje najblize, pogotovu moje roditelje. Tata je odmah predlozio da nadjem nekako nacin da odem ranije u Spaniju kako bih naucio jezik i prilagodio se tamosnjem zivotu. Stupili smo u kontakt sa raznim ljudima koji su imali neke veze sa Spanijom, uglavnom smo pokusali nekako da u avgustu odem za Madrid ili za neki drugi grad da konobarisem i da budem negde za djabe pare kao podstanar. Medjutim, cijela Spanija je prazna tokom avgusta, jer svi negde odu na odmor pa je bilo tesko naci neki poslic za jednog mesanca koji ne zna spanski.

I tako kontaktirajuci razne, nasao sam se pred “Offer that can’t be refused” I to preko bake Irenine(sestra moja, trenutno u Japanu) najbolje drugarice Ane – gospodje Irine, koja je inace bila Irenina profesorka za klavir, komsinica dok smo ziveli na Zvezdari i vec sada dugogodisnji porodicni prijatelj. Moja mama i gospodja Irina kad god imaju prilike, idu na koncert klasicne muzike, i sad su postale prave ortakinje za koncert tzv. “concert buddy”. Sad sam bas lupio ali jbg.

Cerka gospodje Irine - Lila, koja je, naravno, Anina mama, me je pozvala kod nje da dodjem na vec pomenuto mesto, i da imam pun pansion kod nje kuci. Prvo praksa, pa onda ovaj poziv da dodjem na Kanare, obicno ljudi kazu u ovoj situaciji kazu “kenja te brate”, a ja kazem njima “Ne kenja me, nego imam prolivcinu zescu!”, sto sam i na kraju stvarno dobio 5dana pre polaska i bio u zescoj frci jer je trajalo 3dana, ali hvala Bogu, sve je bilo OK na kraju jer se dupe zacepilo na vreme.

Posle Anine dojave o praksi, Lilin poziv na Kanare, i njoj veliko hvala koja sigurno cita ovo, i njoj sam zahvalan do neba i do kraja zivota, i tako se isto nadam da cu moci da uzvratim nekad u skorije vreme… Inace Lila je napravila klip o Valsequillo-u i postavila na Youtube-u, pa cu i ovom prilikom da postavim ovde.

Kako sam se vidjao sa prijateljima pred put, mnogi su mi rekli “pisi nam mail-ove kao sto si pisao u Japanu!”, u pocetku nisam bas bio voljan, ali na kraju su me nagovorili sa razne strane. Kako me je uzasavao proces ponovnog slanja mail-a dok sam bio u Japanu kada su mi trazili da ih stavim u spisak, bio sam prilicno siguran da cu pisati blog. Ali kod mail-a koji sam slao mi se svidelo to sto sam znao ko mi cita mail, a postavljanje na blog-u bi videli svi. Znam da mogu da ogranicim pristup blog-u, ali onda bih imao problema kada nekome ne bih zeleo da dam pristup. Tako da sam se odlucio ipak za varijantu da pisem svima koji zele da procitaju, a ionako cu pisati nesto sto cu moci da pisem sirokoj masi, kao sto rekoh od 8 do 88.

Ovom prilikom bih vas zamolio sve da mi pisete komentare sto vise na blog-u( ali imajte u obzir da i stariji ljudi poput mojih roditelja i dr. citaju), kako bih znao da li da pisem ili ne, i da bih znao sta da pisem a sta ne…

Jos nesto, ako mislite da cete nesto pametno procitati ovde, zeznuli ste se. Ako vas interesuje neki blog koji pise pametne stvari, citajte Vitin blog – http://zvrljanje.blogspot.com/ , ako ste spremni na glupave tekstove, na gomilu gramatickih gresaka, na nepristojan recnik i ako zelite da malo odmorite mozak, citajte ovo moje.

Od sledeceg puta cu pisati konkretno o mom putovanju, ovo je bio “kratak” uvod, nadam se da nisam smorio.

Za kraj, da se zahvalim tati-Draganu, mami-Setsuko i sestri-Ireni koji su mi omogucili ovo putovanje i pomogli mi maksimalno u svakom pogledu, bez njih ja ne bih bio ja i ne bih bio ovde gde sam, Lari – najboljem prijatelju i sestri(iako nije moja krv, kao da jeste) koja mi je dala najlepsi poklon koji sam mogao da dobijem pred put i sa kojom je bilo najteze rastati se, Nikoli – koji je dosao cak 2puta do mene da se pozdravimo pred put, Mioljubu i Duci koji su izdvojili vreme za mene u toku kratkog boravka u Beogradu, i svim prijateljima koji su me se setili pred put da me okrenu i izdvojili vreme da se vide sa mnom. Ovo pisem za sve vas, a ako jos nekoga usput zabavim, to je gratis od mene za njih.

Pisemo se uskoro, pozdravljam vas sve, pisite mi na mail matejamilenkovic@gmail.com ili na broj +34671116288, ili jednostavno ostavljajte komentar ovde.

Pozdrav!!!