Adios Srbijo!

Svi oni koji su prosle godine bili sa mnom na moru ce me zadaviti sto ce cuti ovo.

Bili smo u Turskoj 20dana, 11dana na moru i 6 dana u Istanbulu, i skoro sve vreme nam je transportno sredstvo bio voz. Tako smo i iz Beograda krenuli vozom, medjutim ja, koji sam javio svima da moraju makar 30min pre polaska da budu na stanici, stigao sam 5min pre polaska voza, zajedno sa kartom(ili pasosem, ne mogu da se setim) za jos njih troje ili cetvoro… Svi su me docekali sa poluosmehom i rekli “Ti nisi normalan!!!”, a ustvari znam da su hteli da me bace pod voz, ili da me vezu lancem za voz i da trcim do Istanbula, 26sati koliko smo putovali…

Kupio sam avionsku kartu koja leti iz Beca za Las Palmas, tako da sam morao da skoknem nekako do Austrije. Najjeftinija varijanta je bila da idem busem, jer karta kosta smesnih 30,35evra, medjutim kako sam cuo da su uzasne guzve na granici i da ne mogu bas da se oslonim na planirano vreme stizanja(kako bih stigao da se ukrcam na avion), odlucio sam se za voz, koja je koliko toliko bila sigurnija varijanta u tom pogledu.

Za razliku od proslogodisnjih 5min, stigao sam cak 1sat ranije na zeleznicku stanicu! Plan mi je bio da lagano krenemo iz kuce, da se usput javimo gospodji Irini pre polaska, pa da stignemo najkasnije 30min ranije… Ali eto, javljanje je mnogo krace trajalo nego sto smo mislili, a Beograd bio prazan, tako da se ispostavilo da sam stigao veoma rano…

Taman sam imao vremena da kupim neke gluposti koje mi trebaju u vozu, tako da je bilo super sto smo stigli rano… Pratili su me roditelji, koji su bili uzasno smesni, ali i iritantni ponekad zbog preterane zabrinutosti… Kada vas pitaju:”Jesi poneo ovo, ono…”, “Budi dobar tu i tu…”, “Nemoj da radis to i to…”, na kraju ih cujete kao da vam pricaju “Menjaj papmpers pelene makar jednom dnevno, a ako se ukakis, malo vise puta”, “Ako se unervozis, nabij cuclu u usta i smirices se…”, “Nemoj da diras drugu decu koja se nadju oko tebe…” i slicno… Ali to su valjda roditelji, verovatno i mi, koji nemamo jos decu, cemo tako nesto slicno da radimo, manje vise… Nadam se mnogo manje…

Ovo je za mene prvo putovanje da idem na mesto gde me cekaju ljudi koje skoro da ni ne poznajem, a posle u mesto gde nikoga ne znam, tako da iako sam proputovao dosta, za mene je ovo nesto sasvim novo… Nije ni cudo sto su mi roditelji zabrinuti…

Elem, kako sam stigao na stanicu, zapazio sam brdo bekpekera, u BG-u ima mnogo stranaca u poslednje vreme sto se i moglo videti po gradu… Nasao vagon, pitao konduktera koji je uporno cepao nemacki, a ja bio uporniji sa engleskim, pa se skapirali na kraju i odveo me do kuset kabine. U kabini je bila samo jedna gospodja koja je imala oko 50-tak godina, i nije imala pojma engleski(verovatno neka ruskinja), sto me nije obradovalo nikako. I nakon sto sam bacio stvari na mom mestu, izasao sam iz vagona i slusao roditelje koji su samo blebetali one stvari sto sam vec rekao.

Nakon 15minuta usle su 3devojke, gde je jedna devojka pocela da sklanja stvari sa mog mesta. Uz blagu nervozu otrcao sam do kabine i pitao je najljubaznije koji je njen broj lezaja, ona izvadila kartu, a i ja, i videli smo iste cifre na razlicitim kartama… Opsovao sam nesto na srpskom, nasmejao se devojci i poceli da trazimo konduktera, gde je skoro odmah dosao i ukazali mu na problem „double booking“-a… Plasio sam se da cu morati da se iscimam da me premesti negde drugde, ali srecom, njena karta je bila visak, tako da je ona zapalila… U momentu mi je palo napamet da ispadnem dzentlmen i da joj se ponudim da se ja iscimam, ali iskreno vam govoreci, malo me je zasvrbelo (levo jajce, sto bi rekao drugar Fiki), tako da sam odustao od toga… Mozda je i dobro sto mi je putovanje krenulo sa ovakvim sitnim problemom, da ih ne bih imao kasnije, putovanje bez problema je kao brijanje bez pene, retko da ne idu jedan sa drugim…

Posle su upali i neki ameri, kojima sam se ponudio da im pomognem da podignu stvari, gde su me maksimalno iskulirali… Pa sami h ja lepo oterao u persun i izasao da se pozdravim sa mojima. Ubrzo, krenuo je voz polako, gde su me roditelji laganom setnjom pratili i mahali dok me nisu izgubili sa vidika, i mnogo mi je bilo zao nekako, osecanja su se mesala u tom trenutku…

Od 5dana pre polaska, hvatala me je uzasna frka oko ovog putovanja, i to je trajalo sve do onog momenta kada vise roditelje nisam video, onda se javio u meni osecaj velikog olaksanja, neki oslobadjajuci osecaj… Cak iako nisam putovao sa nekim, na sta sam se navikao i mislio da ce mi biti frka sto neko poznat nece biti pored mene, dozivljavao sam potpuno novi osecaj koji nikada nisam osetio…

Sama voznja vozom je proslo ok, prvo nisam bio bas u stanju da nesto spavam lepo, jer sam znao da nas ceka zesce kucanje na vrata uz uzvik “Paseport control!” a i nocni voz kroz Madjarsku i nije bas najsigurnija voznja, tako da je napetost u meni bila prisutna… Ovo sam iz kreveta slikao na granici izmedju Srbije i Madjarske, tako sam pola noci proveo gledajuci ovo...

Ujutru sam prvi ustao u celom vagonu, i lagano otisao do wc-a da operem zube, pojeo neki sendvic i blejao satima kroz prozor. Nakon nekog vremena, izasla je ova ruskinja, koja je pokusavala nesto da mi kaze sa 3 reci koje je znala: „good“, „have“ i „ok“. Sta ce vam na nekom putovanju vise od toga, ali naravno, babu sam iskulirao maksimalno. Onda je izvadila iz kabine svoju torbetinu i pocela nesto da vadi sto sam morao da slikam.

Hvala Bogu sto je bio mrak, inace bih morao celu noc da gledam dupe ove babe(jer je spavala preko puta mene), cija je sirina bila otprilike kao sirina hodnika kao sto mozete da vidite, uzas…

Ostatak vremena provodio kulirajuci amere, pricajuci sa ovim devojkama koje su bile iz Holandije, koje su obisle sve glavne gradove na Balkanu po jedan dan, sto je ako mene pitate velika glupost, jer ni jedan grad ne mozete obici za jedan dan(osim Bratislave, koji je mali i uzasan), ali naravno iskulirao sam se od davanja iskrenih komentara, jer ne bih imao nista od toga… Opet malo blejao na kod prozora i slusao kako baba sa 3reci engleskog pokusava da prica sa holandjankama, i tako ubrzo stigao u Bec.

Na stanici me je cekao tatin prijatelj, gospodin Radomir Cvijovic-Cvija. Koliko sam razumeo iz tatine price, znaju se odavno, ali su se sreli u skorije vreme ponovo u Beogradu, a inace Cvija vec duze vreme zivi u Becu, vec od 80tih ako me secanje dobro drzi.

Bilo mi je drugi put u zivotu da vidim gospodina Cviju, a prvi put smo se upoznali kod mene kuci. Bio je obucen u veoma opustenoj varijanti, neka majica i neke potpuno obicne farmerke, seda brada i seda kosa, jos kad mi je tata rekao da dolazi iz Beca, odmah sam pomislio “Da da, mora da je gasterbajter…”. I tako smo seli za stolom da bi rucali, i krenuli smo sa pricom.

Ispostavilo se da je covek nesto mnogo vece i bolje nego sto je prvi utisak odao. Zavrsio ETF sto znaci da je “dipl. Ing.”, trenirao dugo Aikido kod Cige(naseg poznatog aikidiste), radi za “Johnson & Johnson”, i tako u krug, sve u svemu jako sposoban, inteligentan i pametan gospodin. Ali nisu ovo bile stvari koje su me odusevile, vec razgovor koji smo imali. Iako smo se tek prvi put videli, Cvija mi je ispricao stvari koje obicno ne pricate kada nekoga tek upoznate, toliko je otvoreno i fino razgovarao, gde ni jednog trenutka nisam osetio da se postavio kao da je on neko ko je na mnogo visoj lestvici(i po godinama i iskustvu), a bacio je na sto toliku kolicinu privatnih stvari o porodici i zivotu da sam pomislio “Jel ovaj covek siguran da zeli da mi isprica ovoliko…”. I tako se samo za jednu noc, slika ovog coveka promenila iz potpunog crnila u potpuno lepo sarenilo, jednostavno sam osetio veliku toplinu u sebi i srecu sto sam ga upoznao.

Bez ikakvog dvoumljenja je prihvatio da me doceka na stanici, da ubijemo vreme do polaska na aerodrom, pa cak i da bude sa mnom na aerodromu do polaska. Kako smo imali samo sat i kusur do dolaska na aerodrom, odlucio je da me odveze u neku vrstu birtije-restorana, gde uglavnom dolaze studenti da jedu – u CENTIMETAR. Nisam najbolje razumeo zasto taj naziv, ali valjda je fazon da neke stavke u meniju se ne meri u gramazi, vec po duzini, npr. metar kobasice, metar piva i dr. Naravno da se nisam usudio da narucim metar piva pred put, vec sam narucio “Almdudler” staro austrijsko osvezavajuce pice, koje me je odusevilo skroz.

Evo cvije sa njihovim menijom, napravljen je kao stari radnicki lenjir, haos.

Sedeli napolju, pa ubrzo je krenula kisa i usli unutra gde sam naisao na sliku ispred koje sam morao da se slikam. Ispao sam najgori japanski turista, i konobari su me cudno gledali,al ibas me je bilo briga.

Zamolio sam Cviju da naruci sto misli da je super, i narucio je: bakinu corbu sa belim lukom, drvosecinu sekiru(pasta u posudi oblika sekire) i becku sniclu(curecu). Bilo je sve jako ukusno i obilno, tako da nam je ostalo skoro pola stvari, bjezveze, bas ne volim kad ostavim hranu, ali sta da se radi… Tako opet, dok smo jeli, krenuli smo sa pricom kao kod mene kuci sto je bilo, samo ovog puta nisam bio pasivni slusalac, vec sam bio malo aktivniji. Opet se otvorio i pricao mi svasta zanimljivo, gde sam se onda i ja otvorio i ispricao mu stvari za koje sam siguran da mnogi od mojih prijatelja ni ne znaju, i tako provodio vreme kao sa najboljim prijateljem koga nisam video godinama…

Vreme je proslo prebrzo, i morali smo pravac na aerodrom. Odradio check-in ultra brzo, jer sam kupio kartu i rezervisao mesto preko net-a, pa smo onda otisli do kafica koji je bio u okviru aerodroma(koji je inace bio pun arapa), ponovo narucio ono pice, i Cvija mi narucio neku pitu sa jabukom koju sam morao da probam i svidela mi se jako iako nisam bas neki ljubitelj istog. Kafic je bio sa pogledom na terminal, gde moze da se vidi kako avioni slecu i polecu, naravno pogled je bio fenomenalan. Kako sam zavrsio sa pitom, vreme je bilo da krenam na ukrcavanje aviona. Cvija je do kraja ostao sa mnom, zahvalio sam mu se na svemu sto mi je ucinio i vremenu koji je proveo sa mnom. Vreme je mnogo brze prolazi i mnogo je lakse kad ste sa nekim ko poznaje grad u kome boravite…

Dok sam isao na ukrcavanje, samo sam brinuo da mi nece zvocati zbog toga sto sam nosio prilcno tezak ranac na sebi i jos jedan rucni prtljag koji je imao neke knjige koje sam nosio i isto tako bio poprilicno tezak… Ali srecom sve je proslo kul, cekao u redu da bi se ukrcao u bus koji je vodio do aviona, malo posmatrao ljude oko sebe i cekao da se red smanji. Primetio sam dosta austrijskih sabana, koji su imali mnogo smesnu facu i bili ruzni, i to bas svi! Nikako da mi se ukaze prilika da odmorim malo oci, ali jbg, sta da se radi… Da, bili su i neki azijati, koji su bili ruzni i pricali nemacki poprilicno glasno – kako uzasna kombinacija.

Ukrcali se u avion, seo pored nekog para koji je imao problema da se veze pa im malo pomogao, gde su mi rekli „Dis iz maj frst tajm to flaj“, a ja njemu, „nema problema bato, samo nemoj da mi bacis peglu...“, i hvala Bogu nije, ali riba mu je vrisnula kada je poceo avion da se trese neposredno pre poletanja. Leteo sam lowcost avionom, sto mi je bilo prvi put, i iznenadio sam se kako stjuardese nose farmerke, sto nije slucaj u obicnom avionu gde nose sako. A da, neke stjuardese su izgledale skroz ok, sto me je malo obradovalo, jer nisam imao srece na putu da vidim nesto pogodno.

Do Las Palmasa smo leteli 4sata, spavao jedno 30minuta, malo gledao neki glupavi film sa Kameron Diaz i Estonom Kucerom, listao neki casopis koji sam poneo, slusao muziku, i tako ubio vreme, nekako... Sedeo sam pored prozora, i gledao stalno na more, jer je avion isao juznom obalom evrope, pa posle presao na obalu afrike, tako da je pogled bio stalno dobar, sto nikad nisam doziveo u avionu.

Kako sam stigao, sacekao da pokupim kofer na onoj glupavoj traci, poslao Lili sms da sam stigao na aerodrom, gde sam dobio povratnu poruku skoro odmah „i mi smo taman stigli!“. Kako sam izasao iz aerodroma, odmah me je nasla Lila, izljubili se po srpski 3puta, upoznao se sa Zoranom, njenom jacom polovinom, smestili se u njihov Jeep Wrangler koji je bio parkiran u podzemnoj garazi, prosli kroz izlaz aerodroma, i konacno mi je stigla informacija do glave – da sam u Spaniji, i to ni manje ni vise na Kanarima!

Ovde prekidam ovaj blog, smorio sam i sebe, a i vas... Pisemo se uskoro, izvinite sto ste ovako dugo cekali, pisem vam za par dana ponovo, konacno malo o samom ostrvu...

¡Buenas noches!(sad je vec 02:11 AM ovde...)