Uvod tj. ZAGREVANJE

Pisanje dnevnika je u sustini dobra stvar, naravno, ne samo za mene. Kada sam sa 7godina otisao u Japan, i znao samo divljacki japanski koji se pricao u kuci, naucio sam ga kako treba tako sto sam pisao dnevnik, naravno na japanskom. Inace to je bila ideja moje majke.

Kasnije, 1995. kada sam se vratio u Jugu, u par navrata kada god nisam imao sa kim da razgovaram o problemima koje sam imao kao klinac, pokusavao sam da pisem dnevnik. Mislio sam da ce mi razgovor sam sa sobom pomoci, ali svaki put bi pisanje dnevnika pocelo i zavrsilo se sa istim scenarijom – kupim neku finu svesku, napisem jednom prvi dan, drugi put za nedelju dana, treci put ako napisem za mesec dana, i posle i zaboravim zasto sam zapoceo dnevnik. Eto, ovo je u sustni dobar znak koliko sam se dugo zadrzavao na problemima. Neko ce reci – pametno! A ljudi koji znaju moju familiju ce reci – zaboravan si na dedu. Ima istine sigurno u oba slucaja.

Dok sam bio u Japanu prosle godine, pisaos sam mail najblizima, kao zajednicki mail da ne bi svima pojedinacno pisao, jer me je u sustni mrzelo. Pisao sam u formi dnevnika sa sto vise slika kako bi im docarao sto bolje kako je meni tamo u Japanu. Dok sam pisao prvi mail, razmisljao sam samo o tome, kako ce mi se ljudi smejati kako pisem, kako ce se smejati na pravopisnim greskama, kako ce mi reci “smaras do jaja” itd.

Medjutim reakcije su bile vise nego pozitivne, odmah nakon prvog mail-a su mi se javljali ljudi kojima sam pisao mail, a i na kraju su mi se javljali ljudi kojima nisam pisao, ali su procitali jer im je neko prosledio. Od tih ljudi sam uglavnom dobijao naredjenja da ih stavim na spisak za pisanje mail-ova, a ponekad je bilo i finih koji su me zamolili da ih ubacim u listu, ima nas raznih. Na kraju se moj mail pretvorio u “Politikin zabavnik” – citali su ga ljudi od 8 do 88, ali bukvalno!

A sada menjam temu, vraticu se kasnije na ovo oko pisanja dnevnika.

Trenutno sam u Spaniji, tacnije u Valsequillo-u, selu na Kanarima(Gran Canaria). Sta cu ja kog djavola ovde, ni sam djavo ne zna, jer se previse toga izdesavalo u kratko vreme. Ukratko, sve je krenulo jednim telefonskim pozivom. Bio je to jedan obican Beogradski dan, ali poziv neobican. Na ekranu mobilnog uz vristanje melodije ispisano je bilo “Ana J.”, dugogodisnja drugarica iz srednje, koja mi je javila da je slucajno saznala kako IAESTE(organizacija koja daje praksu tehnickim fakultetima) trazi jednog FON-ovca za ispraznjeno mesto. Ostatak price i ne moram da napisem, u pitanju je bila praksa za francusku kompaniju koja proizvodi automobilske delove, a praksa je u fabrici u Madridu gde cu raditi kao asistent “Quality manager”-a, sto je u sustini u mojoj struci. Naravno oberucke sam prihvatio i istog dana se upisao na pocetni kurs spanskog jezika u Cervantes-u.

Oduvek sam imao zelju da idem negde na praksu, i trazio dosta po internet-u, ali nikada nesto konkretno nisam nasao. Ne znam kako opisati ovo osim da kazem za sebe da imam srece do neba, i da imam drugaricu koja je mislila na mene. Ana, nadam se da ovo citas, i zahvalan sam ti do kraja zivota, nadam se da cu moci da ti uzvratim nekako…

Ova vest je obradovala moje najblize, pogotovu moje roditelje. Tata je odmah predlozio da nadjem nekako nacin da odem ranije u Spaniju kako bih naucio jezik i prilagodio se tamosnjem zivotu. Stupili smo u kontakt sa raznim ljudima koji su imali neke veze sa Spanijom, uglavnom smo pokusali nekako da u avgustu odem za Madrid ili za neki drugi grad da konobarisem i da budem negde za djabe pare kao podstanar. Medjutim, cijela Spanija je prazna tokom avgusta, jer svi negde odu na odmor pa je bilo tesko naci neki poslic za jednog mesanca koji ne zna spanski.

I tako kontaktirajuci razne, nasao sam se pred “Offer that can’t be refused” I to preko bake Irenine(sestra moja, trenutno u Japanu) najbolje drugarice Ane – gospodje Irine, koja je inace bila Irenina profesorka za klavir, komsinica dok smo ziveli na Zvezdari i vec sada dugogodisnji porodicni prijatelj. Moja mama i gospodja Irina kad god imaju prilike, idu na koncert klasicne muzike, i sad su postale prave ortakinje za koncert tzv. “concert buddy”. Sad sam bas lupio ali jbg.

Cerka gospodje Irine - Lila, koja je, naravno, Anina mama, me je pozvala kod nje da dodjem na vec pomenuto mesto, i da imam pun pansion kod nje kuci. Prvo praksa, pa onda ovaj poziv da dodjem na Kanare, obicno ljudi kazu u ovoj situaciji kazu “kenja te brate”, a ja kazem njima “Ne kenja me, nego imam prolivcinu zescu!”, sto sam i na kraju stvarno dobio 5dana pre polaska i bio u zescoj frci jer je trajalo 3dana, ali hvala Bogu, sve je bilo OK na kraju jer se dupe zacepilo na vreme.

Posle Anine dojave o praksi, Lilin poziv na Kanare, i njoj veliko hvala koja sigurno cita ovo, i njoj sam zahvalan do neba i do kraja zivota, i tako se isto nadam da cu moci da uzvratim nekad u skorije vreme… Inace Lila je napravila klip o Valsequillo-u i postavila na Youtube-u, pa cu i ovom prilikom da postavim ovde.

Kako sam se vidjao sa prijateljima pred put, mnogi su mi rekli “pisi nam mail-ove kao sto si pisao u Japanu!”, u pocetku nisam bas bio voljan, ali na kraju su me nagovorili sa razne strane. Kako me je uzasavao proces ponovnog slanja mail-a dok sam bio u Japanu kada su mi trazili da ih stavim u spisak, bio sam prilicno siguran da cu pisati blog. Ali kod mail-a koji sam slao mi se svidelo to sto sam znao ko mi cita mail, a postavljanje na blog-u bi videli svi. Znam da mogu da ogranicim pristup blog-u, ali onda bih imao problema kada nekome ne bih zeleo da dam pristup. Tako da sam se odlucio ipak za varijantu da pisem svima koji zele da procitaju, a ionako cu pisati nesto sto cu moci da pisem sirokoj masi, kao sto rekoh od 8 do 88.

Ovom prilikom bih vas zamolio sve da mi pisete komentare sto vise na blog-u( ali imajte u obzir da i stariji ljudi poput mojih roditelja i dr. citaju), kako bih znao da li da pisem ili ne, i da bih znao sta da pisem a sta ne…

Jos nesto, ako mislite da cete nesto pametno procitati ovde, zeznuli ste se. Ako vas interesuje neki blog koji pise pametne stvari, citajte Vitin blog – http://zvrljanje.blogspot.com/ , ako ste spremni na glupave tekstove, na gomilu gramatickih gresaka, na nepristojan recnik i ako zelite da malo odmorite mozak, citajte ovo moje.

Od sledeceg puta cu pisati konkretno o mom putovanju, ovo je bio “kratak” uvod, nadam se da nisam smorio.

Za kraj, da se zahvalim tati-Draganu, mami-Setsuko i sestri-Ireni koji su mi omogucili ovo putovanje i pomogli mi maksimalno u svakom pogledu, bez njih ja ne bih bio ja i ne bih bio ovde gde sam, Lari – najboljem prijatelju i sestri(iako nije moja krv, kao da jeste) koja mi je dala najlepsi poklon koji sam mogao da dobijem pred put i sa kojom je bilo najteze rastati se, Nikoli – koji je dosao cak 2puta do mene da se pozdravimo pred put, Mioljubu i Duci koji su izdvojili vreme za mene u toku kratkog boravka u Beogradu, i svim prijateljima koji su me se setili pred put da me okrenu i izdvojili vreme da se vide sa mnom. Ovo pisem za sve vas, a ako jos nekoga usput zabavim, to je gratis od mene za njih.

Pisemo se uskoro, pozdravljam vas sve, pisite mi na mail matejamilenkovic@gmail.com ili na broj +34671116288, ili jednostavno ostavljajte komentar ovde.

Pozdrav!!!